Category: Serbian only

Kako kamile opstaju sa malo ili nimalo vode?

Za razliku od ljudi, kamile se uklapaju u suve predele kao ruka u rukavicu. Dvogrbe kamile mogu da izdrže duge hladne zime i kratka vrela leta u pustinji Gobi u centralnoj Aziji. Jednogrba kamila se istrajno probija kroz beskrajnu vrelinu pustinja severne Afrike i Arabije. Kamile su se prvi put pojavile u pustinjama na jugozapadu Severne Amerike. Tokom evolucije koja je trajala milionima godina postale su pravi majstori za preživljavanje u suvim predelima. Ali voda je neophodna svim živim bićima na Zemlji, i kamile bez nje ne mogu da opstanu. Krv sadrži 91% vode. Ako se ne nadoknadi gubitak vode nastao znojenjem i mokrenjem, krv se zgušnjava. Umesto da struji kroz krvne sudove, kreće se kao sirup. To je opasno jer se telo hladi pomoću brzog proticanja krvi. Naime, pri pretvaranju hrane u energiju, u telu se stvara toplota. Te reakcije koje se odvijaju duboko u telu zagrevaju krv, a ona prenosi toplotu prema površini strujeći do kože i razlivajući se po njoj. Koža za tili čas izrači toplotu u vazduh i telo se rashladi. Ali dehidrirana krv, gusta kao med, ne može dovoljno brzo da dođe do kože. Toplota se nagomilava i može nastupiti smrt. Čak i kad uopšte nije vrućina, ljudi bez vode mogu da prežive samo nekoliko dana. Međutim, kamile mogu da prežive čitavih sedamnaest dana između dva pojenja. Većina ljudi misli da su grbe hladnjaci u kojima bućka uskladištena voda i lagano curi u krvotok kamile, ali to nije tačno. Grbe su u stvari pune sala. Kamile koriste svoje grbe, kao i celo telo, u jedinstvenoj strategiji za život u sušnim oblastima. Prvo, telesna temperatura kamile menja se sa temperaturom vazduha. Noću se spušta na oko 34 °C, a zatim, u toku dana (kad temperature u Sahari mogu da dostignu 58 °C) može da se podigne na 41 °C. Pošto je tako razlika između telesne i spoljne temperature smanjena, vazduh sporije zagreva telo kamile nego kada bi bilo hladnije. Drugo, kad je vrućina, kamilin metabolizam (sagorevanje hrane u telu) odvija se sporije i proizvodi manje toplote. Treće, kamila zaista može određenu količinu vode da vrati iz bubrega u jedan od svoja četiri želuca, a zatim u krv, umesto da je svu izgubi mokrenjem. Konačno, grba služi kamili kao zaštitni pokrivač. Ta gomila sala peče se na letnjem suncu, upija i zadržava toplotu, i usporava njeno spuštanje do unutrašnjih organa kamile. Toplota koja se stvori u telu brzo se izrači u vazduh sa kamilinih vretenastih nogu.
Kamile mogu na svakih 100 kg telesne težine da izgube 20 kg do 40 kg vode, a da im ne pozli (voda se ne gubi iz krvi, već uglavnom iz drugih tkiva). Ipak, kamile ni u kojem slučaju ne uživaju u takvom načinu života. Žedna kamila, koja je danima preživljavala od sopstvene, ponovo prerađene vode, može da proguta sto litara vode za pet minuta.

Kako i zašto čovek sanja?

Do 1952. godine niko nije znao šta se dešava, fizički, u mozgu koji sanja. Većina naučnika pretpostavljala je da mozak u snu miruje, kao i osoba koja spava. Onda je Judžin Aserinski, postdiplomac na Univerzitetu u Čikagu, upotrebio EEG (elektroencefalograf; EEG otkriva slabe električne struje koje mozak stvara dok radi i iscrtava talasasti dijagram elektriciteta na papiru) da bi „slušao” mozak svog zaspalog osmogodišnjeg sina. Iznenadilo ga je ono što je otkrio. Dok je dete spavalo, olovka EEG-a je svakih nekoliko sati pomahnitalo iscrtavala cikcak šare preko celog papira. Istovremeno, činilo se da se dečakove oči ispod zatvorenih kapaka trzaju tamo-amo. Na kraju je Aserinski probudio dečaka usred jednog takvog čudnog razdoblja, a dečak je rekao ocu da je sanjao. Aserinski je otkrio REM fazu (od engleskog rapid eye movement ‘brzo kretanje oka’), razdoblje kad čovek najviše sanja (pas i mačka takođe sanjaju, što se vidi po povremenom brzom trzanju njihovih očiju dok spavaju; često im se i šape trzaju, a psi ponekad tiho laju ili reže u snu).
Između REM faza, električni talasi su spori i ravnomerni, kakvi bi se i očekivali od mozga koji spava. Ali za vreme REM faze, dok sanjamo, crtež električnih talasa je veoma sličan nalazu sasvim budnog čoveka. Međutim, kao što svi znaju, snovi se veoma razlikuju od jave. Noćne more su preplavljene čudovištima i duhovima. Pa i u lepim snovima događaji su često čudni i zbrkani. Čini se da snovi imaju smešnu ispreturanu građu. Pošto se probudimo, često se pitamo kakve veze je nešto u njima imalo veze sa nečim drugim. Međutim, za vreme sna, sve se na neki neobičan i otkačen način slaže. Martin Seligman, stručnjak za eksperimentalnu psihologiju na Univerzitetu u Pensilvaniji, razvio je teoriju koja objašnjava zašto je tako i kako to može objasniti čemu služe snovi.
Prema Seligmanu, eksplozija elektriciteta u mozgu koji sanja izaziva pojavu slike u snu. Nova eksplozija proizvodi novu sliku, i tako dalje, tokom deset do trideset minuta tipičnog sna. Možda je prva slika ogromno drvo; druga slika je stara kuća. Pokušavajući da pronađe smisao u besmislu, um svaku čudnu novu sliku upliće u određenu priču. Priča može da bude radosna, tužna ili zastrašujuća, u zavisnosti od emotivnog stanja onoga ko sanja. Taj proces uključivanja svega i svačega u zaplet priče takođe se primenjuje i kad nadražaj dolazi spolja (zvono telefona, vika). Mozak ima sposobnost da zvuke ili osećaje spolja brzo uključi u priču.
Iz godine u godinu, naučnici koji laboratorijski proučavaju san sve više saznaju o tome kako sanjamo. Međutim, još se ne zna zašto sanjamo. Seligman misli da teorija o strukturi sna nagoveštava zašto sanjamo. Možda nam snovi pružaju mogućnost da vežbamo razumevanje sveta. Svakog dana moramo da rasporedimo i protumačimo događaje i osećanja – moramo da ih povežemo u priču svog života. I svake noći to vežbamo. Seligman kaže da bi to moglo da objasni zašto bebe provode znatan deo dana spavajući i sanjajući. Možda uče veštine potrebne za razumevanje jednog ogromnog i novog sveta slika, ideja i osećanja.
Jednu petinu ukupnog vremena spavanja provodimo sanjajući. Najlakše se setimo sna ako se probudimo usred njega.

Da li vazduh ima masu?

Ako nema vetra, vazduh i ne primećujemo. Ali milijarde molekula gasa neprestano udaraju po ljudima i svemu ostalom na zemlji. Na primer, tipičan molekul azota na sobnoj temperaturi kreće se brzinom od oko 1660 km/h. Te molekule gasa pune energije zadržava Zemljina gravitacija, inače bi jednostavno otišli u svemir (neki i odu, naročito oni najlakši, koji iz gornjeg graničnog sloja atmosfere odlete u nepoznatom pravcu). Vazduh u Zemljinoj atmosferi sadrži 78,08% molekula azota, zatim 20,95% molekula kiseonika, a ostatak su drugi gasovi.
Masa vazduha meri se na osnovu veličine pritiska kojim on deluje na predmete na zemlji. U bilo kojoj prosečnoj tački Zemljine površine, vazduh pritiska svaki kvadratni centimetar sa oko 0,85 kg. Međutim, što je nadmorska visina veća, to je vazduh ređi. Visoko u planinama, na 5486 m, vazdušni pritisak je dva puta manji. Živi svet na Zemlji razvio se tako da može udobno da živi na površini ili blizu nje, sa pritiskom vazduha baš tolikim koliki je. Neke okeanske životinje i biljke razvile su se da podnesu mnogo više pritiske, u dubinama pod zajedničkom masom atmosfere i okeana.
Druge planete imaju atmosferu čija je masa različita, ili gotovo uopšte nemaju atmosferu. Na primer, Merkur ima retku, jedva primetnu atmosferu sastavljenu uglavnom od gasovitog natrijuma. Venera je obavijena ubitačno gustim slojem gasovitog ugljen-dioksida. Kad bi čovek pokušao da šeta po nekoj ravnici na Veneri, osećao bi se kao da hoda po dnu bazena. Pritisak vazduha bio bi doslovno razoran — preko 7350 kPa. Jupiter, gasoviti džin u spoljnom delu Sunčevog sistema, ima atmosferu čiji je vazdušni pritisak još veći — 8512 kPa. Nasuprot tome, na Marsu je vazduh, koji se takođe sastoji uglavnom od molekula ugljen-dioksida, veoma redak. Ako bi čovek stajao na površini Marsa, atmosfera bi na svaki kvadratni centimetar njegovog tela delovala sa jedva 0,058 kg.

Pedeseti događaj balona na vruć vazduh dolazi u Novi Meksiko

Stotine balona na vrući vazduh poletelo je prvog dana oktobra 2022. godine, na početku devetodnevnog godišnjeg događaja koji već 50 godina dovodi pilote i gledaoce iz celog sveta u pustinju Novog Meksika u Sjedinjenim Državama.
Ovo je Međunarodna fijesta balona u Albukerkiju — jedan od najfotografisanijih događaja na svetu. To je postao važan događaj za privredu Albukerkija i savršena prilika za ljubitelje ogromnih balona da ih vide pre, tokom i posle letova.
Trojica pilota koji su učestvovali u prvoj fiesti 1972. — i članovi porodica drugih — prisustvovali su 50. događaju.
Te godine je samo 13 balona poletelo sa parkinga tržnog centra.
Međutim, Međunarodna fijesta balona u Albukerkiju je od tada prerasla u događaj vredan više miliona dolara koji dolaze da gledaju desetine hiljada ljudi.
Više od 20 nacija je bilo predstavljeno 2022. godine, sa stotinama balona iz zemalja kao što su Švajcarska, Australija, Brazil, Hrvatska, Meksiko, Tajvan i Ukrajina.
Ako ste zainteresovani da lično prisustvujete Međunarodnoj fiesti balona u Albukerkiju, sledeći događaj će se održati od 7. do 15. oktobra 2023.

Pitanja:
Šta mislite o Međunarodnoj fiesti balona u Albukerkiju?
Ako biste imali priliku, da li biste voleli da letite balonom na vrući vazduh? Zašto? Zašto ne?
Da li se uopšte plašite visine?
Mislite li da biste uživali u gledanju balona na vruć vazduh sa zemlje?
Da li u vašem gradu postoje godišnji događaji koji privlače mnogo posetilaca?
Kada ste poslednji put prisustvovali događaju sa velikom publikom?
Da li ste ikada bili na muzičkom festivalu? Ako jeste, koji bend ili koje pevače ste slušali?
Da li ste bili na nekim festivalima hrane ili pića? Ako jeste, da li ste se zabavili?
Da li su neki događaji kojima ste želeli da prisustvujete otkazani zbog pandemije?
Ako vas to ne plaši, verovatno ne sanjate dovoljno veliko. – Tori Burch. Šta mislite o ovoj izjavi?